Висораван је добила  назив Дивчибаре илити „девојачке баре“ у спомен на трагичну смрт jeдне младе девојке. Према народном предању, млада чобаница се несрећним случајем удавила, у  набујалој  Црној каменици.

Дивчибаре имају дугу историју бањског туризма. Сам назив помиње се још давне 1476. године у турском попису Смедеревског санџака. Значајан податак за историју бање је тај да је Књаз Милош Обреновић после другог српског устанка од свог турског побратима Дели - аге откупио читаву висораван, са све торовима и другим зиданим објектима. Познато је да је Књаз Милош често посећивао овај крај, обилазио чобане и контролисао њихов рад. У близини “Господарских колиба” био је извор хладне планинске воде, касније од народа прозван књаз Милошева чесма.

Давне 1925. године у Ваљеву основано је друштво под називом "Здравствено друштво Дивчибаре". Иако је пут до Дивчибара у то време трајао од 12-16 сати, своје прве бачије од дрвета, популарне "виле" на Дивчибарама су направили његови оснивачи, те је тако и број становника ове прве насеобине - "ваљевске колоније" био велики. Повољна искуства првих посетилаца Дивчибара у вези са њиховим климатским дејством допринела су да Дивчибаре постану најпознатије туристичко место у Србији и стале су у ред најреномиранијих климатских места у целој Еемљи. Због своје благородне климе и убрзаног развоја Министарство трговине и индустрије Краљевине Југославије у мају 1932.године прогласило је Дивчибаре климатско - туристичким местом. Пред други светски рат у бањи је било 1.116 лежаја у одмаралиштима и приватном смештају.